Sanjala sam noćas opet Afriku

Ništa čudno. Često je sanjam, a jučer sam dobila i novi e-mail iz Afrike.

Čudan san…

Ja u Kivumiju kod nekoga. A Kivumi u mom snu postao grad. Veliki grad.

Vidim Revocata s druge strane ceste i jedva ju prelazim od silne vreve automobila (a automobila dolje, inače baš i nema). Dolazim do mjesta na kojem sam ugledala Revocata, ali nestao je. Tražim, tražim ali ne uspijevam ga naći i nikako da ugledam najdraže oči, u onoj gužvi s previše ljudi i meni neke nepoznate djece.

Nisam ga pronašla do kraja sna.

Tuga. Ovih dana svašta mi se događa. Prolazim ih kao da živim neki tuđi život. Zbrljalo se puno toga i izgubila sam puno toga. Da, izgubila, prevarilo me opet, svaki dan nešto novo, sve gore.

Govorim da me se to ne tiče, a tiče itekako. Kako ja lažem samu sebe… to je majstorija. Onda glumim kao da nije ni važno. Kako ja loše glumim… prva sam kandidatkinja za nagradu Zlatne maline – ono obrnuto od Oscara, znate… Važno je, vraga nije važno! A te događaje u mom životu uopće nisam, kako bi rekli gurui, motivatori i njima slični – prizivala. NISAM.

Kao što nisam ni ovaj san.

Dakle, umislila sam da me je dovoljno potopilo i da ne može biti gore. A može. Uvijek može.

Eto, taj san… nema nikakve veze sa stvarnošću, a jutros sam se probudila najtužnija do sada. Kako djetinje. Od svega ružnoga što mi se dogodilo na javi, meni je najružniji taj san o Africi. Najteži. Najgori, Najurezaniji.

Ne mogu vam opisati koliko mi nedostaje Revocat… Nedostaje mi toliko da me boli. Prava fizička bol.

I što sad? Jedino suze pomažu… Jedino njih uvijek imam uza se.

Ja se moram dolje stvoriti… Moram krenuti u Afriku… Moram.

I od ljubavi ljudi mogu biti bolesni, a to je zadnje što želim sebi i drugima.

05.04.2021.